Дјеца, нарочито она млађег основношколског узраста,  нису довољно когнитивно зрела да разумију шта је то што нам се тренутно дешава.  Дјеца виде одрасле који гледају вијести, разговарају о темама које они не разумију, забринути су, носе маске, опрезни су. Доста тога дјеца не разумију а страх и анксиозност које виде код одраслих преноси се на њих. Због свега овог дјеца праве закључке који често нису тачни и често су претјерани што их још додатно плаши.

Зато је јако важно да одрасли, нарочито родитељи,причају о вирусу са дјецом на њима разумљив начин. Својим јасним и смиреним објашњењем и понашањем у току дана помоћи ћете и дјеци да се осјећају сигурније.

Зашто је разговор важан?

Прије свега због здравља и безбједности дјетета.Дијете добија информације о вирусу које му помажу да се бори са страхом и да се осјећа сигурније. Такође, дјеца уче како да се понашају (нпр.носе маску, воде рачуна о хигијени)  и избјегавају ризичне ситуације (гужве).

На шта треба да обратите пажњу кад разговарате са дјецом?

    Разговарајте са дјецом на на начин који је прилагођен њиховом узрасту. Начин на који разговарате са дјететом предшколског узраста је другачији од разговора који имате са десетогодишњим дјететом. За млађу дјецу можете да користите социјалне приче које су добар начин да дјеца разумију шта се дешава https://www.unicef.org/serbia/sites/unicef.org.serbia/files/2020-04/socijalna_prica.pdf

Будите конкретни, превише информација може збунити дјецу. Дајте им дозволу да питају, да кажу како се осјећају. Имајте стрпљења и саслушајте. Дјеца у вишим разредима су више когнитивно зрела па са њима већ можете причати на сличан начин као и са одраслима. Многе информације они могу пронаћи и на интернету али оне могу бити нетачне, зато је битно да их ви информишете.

   Објасните дјеци шта ће се десити ако се они или други разболе, то ће повећати њихову сигурност.  Ако има било какве симптоме , треба да обавјести одраслу особу која ће контактирати љекара. Љекар ће дати упутство шта треба да радимо. Оно што ће сигурно да се деси јесте да ће и дијете и остали укућани морати остати 14 дана код куће да не би заразили друге. Они који су јако болесни мораће да се лијече у болници.

   Будите искрени са дјецом и водите рачуна о чему разговарате пред њима. Не умањујте озбиљност ситуације тако што ћете рећи да вирус није опасан или да не треба да се боји. Ако је дјетета страх објасните му да је нормално да се понекад осјећа уплашено и забринуто.

   Разговарајте са дјецом о томе шта они могу да ураде да спријече инфекцију и да не заразе друге (прање руку, стављање марамице на уста када кашљу или кишу, држање дистанце...).

    Важно је да им осигурамо дневну структуру, без обзира што не иду у школу или доста мање времена проводе у њој. Добра идеја је да направите породични распоред, ко шта и кад ради, одредите кад им је вријеме за школске активности и учење,укључите их у кућне активности, играјте друштвене игре скупа са дјецом,омогућите им њихове тренинге уколико се одржавају.

  На почетку пандемије онлајн комуникација била је једини могући вид комуникације са вршњацима и она је јако битна, омогућите је. Али, покушајте да кориштење интернета ограничите и сведете на разумну мјеру. За дјецу је природан покрет а не сједење.